Konferencija, prva

Prof. dr Ivan Aničin: sa težinom koja nije za potcenjivanje tvrdim da su se srednjoškolci u mnogim aspektima pokazali ne samo dorasli naučnim profesionalcima, vec i bolji od njih

Posle dvadeset plodnih godina doslednog i predanog rada, ogromnog broja talentovane i razumevanja sveta oko sebe željne dece, piramide sjajnih zbornika, te mnogih medjunarodnih nagrada najvišeg ranga, 6-8 decembra 2002. godine održana je u Petnici Prva Konferencija istraživackih radova polaznika ISP.

Iz bogatog godišnjeg opusa polaznika Stanice, tj. rezultata letnjih istraživackih seminara i kampova, odabrano je 20 radova za usmenu prezentaciju u trajanju od po 15 minuta (uključujući diskusije), zatim 15 postera, kao i demonstracija pet velikih projekata iz razvoja kompjuteskog hardvera i softvera. Bile su zastupljene praktično sve nauke, od fizike i astronomije, preko biologije i hemije, do lingvistike, psihologije i arheologije. Izlaganja nisu bila ni na koji nacin tematski grupisana što je, iako potpuno neortodoksno, razbilo monotoniju uobičajenu za uskostručne skupove i demonstriralo moguću korist od ovakvog direktnog "cross-breedinga" medju naukama. Ne upuštajući se u detaljnu analizu izloženih radova, ne mogu a da bar ne spomenem, kao primus inter pares, apsolutno neverovatan rad Mihaila Čubrovića o dvojnim asteroidima, rad koga se ne bi postideo nijedan praktikujući astronom ili astrofizičar.

Sve je inače bilo kao na pravoj naučnoj konferenciji. Po mišljenju nažalost malog broja prisutnih gostiju, ovo je bio jedan od najvećih uspeha Stanice do sada. Autor ovog prikaza 35 godina bavi se istraživačkom delatnošću i za to vreme bio je bar na isto toliko domaćih i medjunarodnih konferencija najraznovrsnijeg ranga i značaja, te sa težinom koja nije za potcenjivanje, može da tvrdi da su se srednjoškolci u mnogim aspektima pokazali ne samo dorasli odraslim profesionalcima, već i boljim od njih - izlaganja su bila koherentnija i sadržajnija, kratka i jasna a diskusije i pitanja duboka i dobronamerna.
Neodoljivi šarm čiste i nepatvorene zainteresovanosti za svet oko sebe, kojoj je u Stanici pod rukovodstvom požrtvovanih mentora omogućeno da se slobodno razmaše, plenio je svojom iskrenošću i neposrednošću. Neminovno se nametnulo osećanje da su ljudi u uzrastu srednje škole zaista u svom najlepšem dobu, da u kasnijem životu podležu uniformišućoj indoktrinaciji, te da je zlocin uskratiti im u tom slobodoumnom i otvorenom stanju duha priliku da razviju svoje kreativne sposobnosti. U tom svetlu nameće se potreba za preispitivanjem kod nas trenutno narastajućih težnji da im se "olakša teret" obrazovanja baš u ovom dobu u kome se znanja najlakše usvajaju i pretaču u motornu snagu budućnosti čovečanstva. Lakog puta do zvezda nema. Povladjivanje proseku može samo taj prosek i da održi, a potencijalno snižavanje postignutog nivoa, čega se svi pribojavamo, ravno je katastrofi. Ovo čemu smo prisustvovali u Petnici je, jasno, samo ideal koji se ne može realizovati u krupnoj skali na isti takav način. Ali to je ideal kome treba težiti a ne od njega bežati. U tom smislu neophodno je biti svestan visokih mogućnosti srednjoškolaca, a bez uvida u delatnost polaznika Stanice to jednostavno nije moguće. Velika je šteta što odgovorni za razvoj nauke i obrazovanja nisu prisustvovali ovom vrcavom i vatrometnom prazniku čistog intelekta in statu nascendi kako bi se uverili u potencijale mladosti.

Niz činjenica ukazuje da smo po nivou opšteg obrazovanja iznad, a po mogućnosti njegovog oživotvorenja daleko ispod razvijenih zemalja. Petnica je jedan od najboljih dokaza za to. Petnica je, bez sumnje, esencija i kulminacija našeg dosadašnjeg sistema srednjoškolskog obrazovanja (korisno je prisetiti se da smo i mi svi deca tog sistema i da niko od nas ne smatra da je loše obrazovan!). Može se tvrditi da nam je obrazovni sistem bio izuzetno dobar, a ako nešto i nije valjalo, onda to nešto treba popravljati, a ne u slepoj želji za reformama perturbirati njegove osnove. Ma koliko to bilo teže i zahtevnije, napor treba usmeravati ka omogućavanju sprovodenja stečenih znanja i veština u život - nipošto ne prilagodjavati intelektualno-obrazovni nivo niskoj finansijskoj moći društva, vec društvenom organizacijom postepeno omogućiti plodotvorno egzerciranje visokog obrazovnog nivoa i kod kuće, a ne samo u inostranstvu. Tačno je da naši ispisnici kada napuste zemlju bez problema prosperiraju na akademskom planu (naši studenti se, na primer, bez izuzetka primaju na postdiplomske studije u SAD, dok se u Nemackoj bez dopunskih zahteva primaju direktno na doktorske studije). Problem je, dakle, u lokalnoj ponudi za realizaciju obrazovanja a ne u samom obrazovanju, koje, očigledno, zadovoljava najviše standarde.

Konacno, ovaj hvalospev Petnici i Prvoj Konferenciji njenih polaznika završavam opštim zakljuckom prisutnih učesnika, saradnika i gostiju da bi bila velika šteta da ovakve konferencije ne postanu tradicionalne. Petnica za to ima snage a apel nadležnima za finansijsku podršku se podrazumeva.